ПОРТРЕТИ И АУТОПОРТРЕТИ У КОЛЕКЦИЈИ „БОГДАНОВИЋ”, У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ Човек и његова слика Од древне Асирије и Египта до данас, овај вид уметничког израза пролазио је кроз разне мене, али увек је требало продрети даље од спољашње сличности са оним ко се представља. Истаћи психологију личности насликане или извајане. Бити свестан да се тиме може заћи у тајанствено поље, пуно магичних својстава. И код Срба овај уметнички жанр има дугу и богату традицију. То на особен начин показује, кроз призму високог модернизма, збирка портрета у колекцији Николе Богдановића, једна од најважнијих у Војводини
Пише: Дејан Ђорић
Репродукције: Из Колекције „Богдановић”
Фото: Милош Мушкиња
Портрет је појам који долази од француског израза за слику нечијег лика, од латинског protahere = изнети на видело. У уметности означава приказ одређеног човека, односно његовог лика и фигуре. Поред чисто спољашње сличности, у таквом виду изражавања треба истаћи и психологију представљеног. Зато сликари тврде да њихова дела дубоко залазе у психологију насликане личности, што фотографија не може. У модернизму је изнета теза да портрет не мора личити на модел већ треба само да је ликовно добар, што је неприхватљиво. Сврха му је да прикаже одређену особу или особе и сачува сећање на њу/њих. Јудаизам и ислам га одбацују, јер за њега везују окултне особине.
Врсте портрета могу се класификовати. Према положају главе то су: профил, полупрофил (или тричетврт), изгубљени профил и анфас. Према положају фигуре: приказ главе или попрсја, тј. допојасни, и целе фигуре. Она може бити у лежећем, седећем или стојећем положају, Посебни видови портрета су парадни (патетична поза, помпезно драпирање раскошним тканинама и репрезентативна архитектура у позадини, често део моћног стуба), коњанички и акт (била је у XIX века омиљена одалиска, приказ наге раскошне оријенталке). Према броју ликова разликују се појединачни, двоструки и групни портрет. Посебна област је аутопортрет. У односу на формат постоје и минијатурни и портрети на медаљону, са засебном врстом сликара минијатуриста (присутних и у Индији) и вајара медаљера.
У праисторији тог типа уметности нема, фигуре као Вилендорфска Венера су без назнака лица, а почиње да се развија у приказима асирских владара и, посебно, у старом Египту. Ту га стварају изванредни мајстори, углавном у пластици тешко обрадивог камена као што су порфир и гранит, а њихово ванредно умеће није само у нијансирању финих психолошких црта, па ни у првим реалистичким приказима, већ у чињеници да су фараона смели само на кратко да осмотре из даљине. У грчкој уметности је портрет доживео неслућени замах и то најпре као идеални, резервисан за божанства, а затим реалистички, који се развија у хеленизму. Још више су стари Римљани узнели реализам приказа с обзиром и на свој култ предака. На граници светова, Египта, Рима и хришћанства, настају изразито реалистички тзв. фајумски портрети покојника, постављани на мумије, изведени у енкаустици, претече иконописа и данас свежег изгледа. У раном средњем веку овоземаљски облик човека није био важан и портретска уметност замире. Уместо лика често су били довољни атрибути – инсигније (знамења) и грбови. Негује се од 14. века, најпре у форми ктитора представљених на олтарским целинама. Тада се јављају и први аутопортрети у скулптури. Чувена слика готског мајстора Јана ван Ајка Портрет Арнолфинијевих први је двоструки портрет са целим фигурама (допојасни двоструки портрети познати су још из старог Рима). У ренесанси тај вид стваралаштва доживљава неслућени развој, најпре од класичног строгог портрета из профила. Даљи успон има у маниризму и бароку у континенталној Европи и Енглеској са великим мајсторима после Леонарда да Винчија и Рафаела, какви су Рембрант (цео стваралачки век је сликао и аутопортрете), Веласкез, Вермер, Ван Дајк, Халс, Рубенс и други. Албрехт Дирер је први аутопортрет нацртао са тринаест година, потом урадио још неколико у цртежу и три у уљу. Од њих је чувени Аутопортрет у кожуху из 1500. године, у Старој Пинакотеци у Минхену, први прави аутопортрет као аутономна појединачна слика, величанствене појавности, по угледу на лик Христа. За многе је та слика најбољи аутопортрет у историји уметности. Сасвим посебан вид је имагинарни портрет, невезан за одређени лик, унапређиван и у српској уметности XX и XXI века, чему је посвећена и тематска изложба у Модерној галерији у Ваљеву.
РАЗВОЈНА ЛИНИЈА КОД СРБА
У Србији се портрет развија од средњег века; како је први запазио најважнији српски историчар уметности Светозар Радојчић и посветио се шире тој теми, српску старију уметност обележава интересовање за историјски портрет, по чему је другачија од осталих из византијског круга. Сократ, Платон, Аристотел и Сенека нашли су се на зидним површинама припрате Богородице Љевишке. Тада су посебно чести величанствени прикази најважнијег имагинараног портрета – Исуса Христоса, кога ниједан сликар није видео, мада је историјска личност, па сваки мора да крене од своје визије и сазнања. Слично је и са Богородицом и многим светим личностима. У тој уметности нема профила јер је средњовековни мајстор профил сматрао као пола човека. После замирања српско-византијске уметности у време прелазног периода турске окупације, портретистика добија замах појавом све богатијег грађанског друштва у Војводини у XVIII и XIX веку. Тада настају бројни прикази те врсте. Вероватно најуспелији аутопортрет насликала је Катарина Ивановић 1836. године, на самом почетку свог сликарског пута, са двадесет пет година. По оштрини, чистоти и самосвести, он је без премца. Изнад свих категорија је икона Исуса Христоса Пантократора у Хиландару, из 1260–1277 године, рад српског или грчког мајстора, сматран и у свету за најлепши и најистинитији сачувани портрет Спаситеља у историји.
Деветнаести век је доба продора фотографије и опадања портрета, мада су се Енгр и Делакроа испомагали њоме. Тада и наши највећи сликари и вајари раде портрете и аутопортрете. Први је Аутопортрет барокног мајстора Стефана Тенецког а затим следи слика Николе Нешковића из 1775. године (Народни музеј, Београд). После су настала бројна (ауто)портретна дела Димитрија Аврамовића, Константина Данила, Ђуре Јакшића, Стевана Алексића, Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, од вајара Петра Убавкића и Ђорђа Јовановића. Стварале су их и сликарке Мина Караџић и Полексија Тодоровић. У следећој генерацији првих српских модерниста је тај вид уметности такође прихваћен, од Надежде Петровић, Косте Миличевића, Милана Миловановића и Бранка Поповића. У следећој генерацији у том смислу су незаобилазни Сава Шумановић, Васа Поморишац, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Мило Милуновић, Милан Коњовић, Иван Радовић, Коста Хакман, Зора Петровић и по страни од наше сцене Милена Павловић-Барили.
ПРОБЛЕМИ ТУМАЧЕЊА
Поједини од тих уметника стварају и после Другог светског рата, када настаје најважнији новији имагинарни портрет Гуслар Петра Лубарде (на основу више припремних слика), којим преноси своја интересовања на ученике и следбенике. Имагинарни портрет унапредила је и „Медиала” као немодернистичка група. Квалитетни портрети и аутопортрети, осим у музејским и галеријским установама, чувају се и у приватним збиркама. Једна од највећих и најбољих је збирка Николе Богдановића и његове породице у Сремској Митровици, која броји између 400 и 500 дела. Када је реч о српском високом модернизму, периоду великог цветања уметности између 1950. и 1980. године, када је и отворена већина музеја и државних галерија, Богдановићева збирка је најважнија у Војводини после поклон-збирке Рајка Мамузића. У колекцији Николе Богдановића налазе се радови различитог типа, од цртежа, акварела и гвашева до уља на платну. Поједини, као рад Младена Србиновића, крећу се од забелешке, аутопортрета схваћеног скоро као скица, до крајње озбиљног уља Портрета Јованке Стојановић-Максимовић из 1953. године. Дела Мајде Курник су тамне појавности, драматично схваћених ликова, као што и Петар Омчикус на одличним сликама из његовог раног периода (Банкар Месаровић, 1953, Портрет Наде, 1952) још више инсистира на реализму, тамној гами и студиозности. У том духу је и његов Аутопортрет из 1972. године, који је као и скоро све своје личне приказе урадио у тамним тоновима, скоро монохромно, за разлику од портрета других личности. Сликар је најскромнији и најдубљи када понире у сопствену личност. Слично је и са аутопортретом Миодрага Миће Поповића из истог периода. Портрет девојке, уље Божидара Боже Илића из седамдесетих, представља допојасну фигуру у пуном колориту. Посве различит од ових слика је цртеж Стојана Ћелића из седамдесетих, на коме је у неколико линија, у духу крокија, вешто призвао лик Шекспира. Посебно место у збирци припада Оливери Кангрги, неправедно запостављеној значајној уметници. Два аутопортрета у пастелу из 1952. и 1962. године откривају је као елегантну, самосвесну уметницу, чија дела сећају на Ватоа и најбоље француске пастелисте. Реч је о аутопортретима међу најбољим у нашој новијој уметности, на којима се види да уметница зна за заборављене тајне представљања инкарната. Посебну групу слика чине уља савремених руских мајстора, попут Алексеја Парфјонова, Сергеја Манцерева и великог руског сликара Ивана Лубјеникова, која се идеално уклапају у српски модернизам. Портрет и још више аутопортрет су поред пејзажа видови уметности који не подлежу иконографском тумачењу, па и када је реч о персонификацијама. Стога је о њима теже развити идејно сазнање, а још мање тематско или симболичко, па се и овај текст своди на општији преглед Богдановићеве колекције.
Портрет је појам који долази од француског израза за слику нечијег лика, од латинског protahere = изнети на видело. У уметности означава приказ одређеног човека, односно његовог лика и фигуре. Поред чисто спољашње сличности, у таквом виду изражавања треба истаћи и психологију представљеног. Зато сликари тврде да њихова дела дубоко залазе у психологију насликане личности, што фотографија не може. У модернизму је изнета теза да портрет не мора личити на модел већ треба само да је ликовно добар, што је неприхватљиво. Сврха му је да прикаже одређену особу 
или особе и сачува сећање на њу/њих. Јудаизам и ислам га одбацују, јер за њега везују окултне особине. 
аутопортрет. У односу на формат постоје и минијатурни и портрети на медаљону, са засебном врстом сликара минијатуриста (присутних и у Индији) и вајара медаљера. 
реализам приказа с обзиром и на свој култ предака. На граници светова, Египта, Рима и хришћанства, настају изразито реалистички тзв. фајумски портрети покојника, постављани на мумије, изведени у енкаустици, претече иконописа и данас свежег изгледа. У раном средњем веку овоземаљски облик човека није био важан и портретска уметност замире. Уместо лика често су били довољни атрибути – инсигније (знамења) и грбови. Негује се од 14. века, најпре у форми ктитора представљених на олтарским целинама. Тада се јављају и први аутопортрети у скулптури. Чувена слика готског мајстора Јана ван Ајка Портрет Арнолфинијевих први је двоструки портрет са целим 
фигурама (допојасни двоструки портрети познати су још из старог Рима). У ренесанси тај вид стваралаштва доживљава неслућени развој, најпре од класичног строгог портрета из профила. Даљи успон има у маниризму и бароку у континенталној Европи и Енглеској са великим мајсторима после Леонарда да Винчија и Рафаела, какви су Рембрант (цео стваралачки век је сликао и аутопортрете), Веласкез, Вермер, Ван Дајк, Халс, Рубенс и други. Албрехт Дирер је први аутопортрет нацртао са тринаест година, потом урадио још неколико у цртежу и три у уљу. Од њих је чувени Аутопортрет у кожуху из 1500. године, у Старој Пинакотеци у Минхену, први прави аутопортрет као аутономна појединачна слика, величанствене појавности, по угледу на лик Христа. За многе је та слика најбољи аутопортрет у историји уметности. Сасвим посебан вид је имагинарни портрет, невезан за одређени лик, унапређиван и у српској уметности XX и XXI века, чему је посвећена и тематска изложба у Модерној галерији у Ваљеву. 
У Србији се портрет развија од средњег века; како је први запазио најважнији српски историчар уметности Светозар Радојчић и посветио се шире тој теми, српску старију уметност обележава интересовање за историјски портрет, по чему је другачија од осталих из византијског круга. Сократ, Платон, Аристотел и Сенека нашли су се на зидним површинама припрате Богородице Љевишке. Тада су посебно чести величанствени прикази најважнијег имагинараног портрета – Исуса Христоса, кога ниједан сликар није видео, мада је историјска личност, па сваки 
мора да крене од своје визије и сазнања. Слично је и са Богородицом и многим светим личностима. У тој уметности нема профила јер је средњовековни мајстор профил сматрао као пола човека. После замирања српско-византијске уметности у време прелазног периода турске окупације, портретистика добија замах појавом све богатијег грађанског друштва у Војводини у XVIII и XIX веку. Тада настају бројни прикази те врсте. Вероватно најуспелији аутопортрет насликала је Катарина Ивановић 1836. године, на самом почетку свог сликарског пута, са двадесет пет година. По оштрини, чистоти и самосвести, он је без премца. Изнад свих категорија је 
икона Исуса Христоса Пантократора у Хиландару, из 1260–1277 године, рад српског или грчког мајстора, сматран и у свету за најлепши и најистинитији сачувани портрет Спаситеља у историји.
настала бројна (ауто)портретна дела Димитрија Аврамовића, Константина Данила, Ђуре Јакшића, Стевана Алексића, Стеве Тодоровића, Уроша Предића, Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, од вајара Петра Убавкића и Ђорђа Јовановића. Стварале су их и сликарке Мина Караџић и Полексија Тодоровић. У следећој генерацији првих српских модерниста је тај вид уметности такође прихваћен, од Надежде Петровић, Косте Миличевића, Милана Миловановића и Бранка Поповића. У следећој генерацији у том смислу су незаобилазни Сава Шумановић, Васа Поморишац, Иван Табаковић, Недељко Гвозденовић, Мило Милуновић, Милан Коњовић, Иван Радовић, Коста Хакман, Зора Петровић и по страни од наше сцене Милена Павловић-Барили. 
Поједини од тих уметника стварају и после Другог светског рата, када настаје најважнији новији имагинарни портрет Гуслар Петра Лубарде (на основу више припремних слика), којим преноси своја интересовања на ученике и следбенике. Имагинарни портрет унапредила је и „Медиала” као немодернистичка група. Квалитетни портрети и аутопортрети, осим у музејским и галеријским установама, чувају се и у приватним збиркама. Једна од највећих и најбољих је збирка Николе Богдановића и његове породице у Сремској 
Митровици, која броји између 400 и 500 дела. Када је реч о српском високом модернизму, периоду великог цветања уметности између 1950. и 1980. године, када је и отворена већина музеја и државних галерија, Богдановићева збирка је најважнија у Војводини после поклон-збирке Рајка Мамузића. У колекцији Николе Богдановића налазе се радови различитог типа, од цртежа, акварела и гвашева до уља на платну. Поједини, као рад Младена Србиновића, крећу се од забелешке, аутопортрета схваћеног скоро као скица, до крајње озбиљног уља Портрета Јованке Стојановић-Максимовић из 1953. године. Дела Мајде Курник су тамне 
појавности, драматично схваћених ликова, као што и Петар Омчикус на одличним сликама из његовог раног периода (Банкар Месаровић, 1953, Портрет Наде, 1952) још више инсистира на реализму, тамној гами и студиозности. У том духу је и његов Аутопортрет из 1972. године, који је као и скоро све своје личне приказе урадио у тамним тоновима, скоро монохромно, за разлику од портрета других личности. Сликар је најскромнији и најдубљи када понире у сопствену личност. Слично је и са аутопортретом Миодрага Миће Поповића из истог периода. Портрет девојке, уље Божидара Боже Илића из седамдесетих, представља допојасну фигуру у пуном колориту. Посве различит од 
ових слика је цртеж Стојана Ћелића из седамдесетих, на коме је у неколико линија, у духу крокија, вешто призвао лик Шекспира. Посебно место у збирци припада Оливери Кангрги, неправедно запостављеној значајној уметници. Два аутопортрета у пастелу из 1952. и 1962. године откривају је као елегантну, самосвесну уметницу, чија дела сећају на Ватоа и најбоље француске пастелисте. Реч је о аутопортретима међу најбољим у нашој новијој уметности, на којима се види да уметница зна за заборављене тајне представљања инкарната. Посебну 
групу слика чине уља савремених руских мајстора, попут Алексеја Парфјонова, Сергеја Манцерева и великог руског сликара Ивана Лубјеникова, која се идеално уклапају у српски модернизам. Портрет и још више аутопортрет су поред пејзажа видови уметности који не подлежу иконографском тумачењу, па и када је реч о персонификацијама. Стога је о њима теже развити идејно сазнање, а још мање тематско или симболичко, па се и овај текст своди на општији преглед Богдановићеве колекције. 
